Intervju sa Andre Nokeom, pionirom aikidoa u Evropi

Andre Noke (André Nocquet) 8. dan iz aikidoa i 4. dan džudoa, jedan je od pionira budoa u Europi. Bio je prvi Uči deši stranac posle rata uz Teri Dobsona kod Moriheja Uešibe početkom 50-tih godina prošlog veka. (ne treba zaboraviti, Salvatore Merđea koji je još 1942. bio u Uešibinom dođou kao sigurno prvi stranac koji je trenirao i živeo u dođou p.p.)

Ovaj veliki intervju emitovan je na “Francuska kultura” (“France Culture”) radio stanici 1988. godine nakon objavljivanja prve knjige Andre Nokea pod nazivom “Morihej Uešiba – prisutnost i poruka“. Tom prilikom novinar je pitao Andre Nokea o njegovom boravku u Japanu, o trogodišnjem učeničkom stažu kod Moriheja Uešibe kao i o njegovom kasnijem radu na razvoju aikidoa u Francuskoj i Evropi.

Transkript intervjua i prevod sa francuskog na engleski jezik je uradio Guilaume Erard.

Prevela je sa engleskog Katarina Obradović.

Francuska kultura: Upravo ste objavili novu knjigu “Morihej Uešiba – prisutnost i poruka“ u izdanju izdavačaGUY Tredaviel. Znam da ste pre nego što ste počeli da vežbate aikido već bili zainteresovani za vežbanje, uključujući džudo, kako ste došli od jednog do drugog?

Andre Noke: Moje putovanje je bilo prilično dugo. Počeo sam sa 17 godina. Kod oca u potkrovlju pronašao sam knjigu „Sandeov bodibilding metod“ i pošto nisam bio snažan mislio sam da je dobra ideja da počnem da razvijam mišiće kako ne bih bio onaj koga deca tuku u školi. Tako sam povećao masu i ubrzo osnovao u gradu Angouleme fitnes klub i kabinet za fizioterapiju. Posle toga upoznao sam majstora Kawaishija utemeljivača džudoa u Francuskoj i odmah sam poželeo da vežbam džudo.

Francuska kultura: Kako ste iz džudoa prešli na aikido?

Andre Noke: Radio sam na širenju džudoa na jugozapadu Francuske kada je japanski instruktor po imenu Minoru Moćizuki stigao u Francusku. U borilačkoj veštini koju je demonstrirao nije bilo hvatova, ni unapred dogovorenih stavova. U džudou se držimo jedan za drugog i postoje unapred dogovoreni potezi. Zbog toga sam mislio ako te neko napadne na ulici i ti ga ne uhvatiš to neće biti dobro. Zbog toga sam smatrao da bi vežbajući džudo i aikido zajedno to moglo biti nešto kompletno.

Francuska kultura: Gde ste prvi put čuli za aikido, da li ste čitali, ili gledali demonstracije?

Andre Noke: Ne, prvi put sam se sreo sa aikidoom kada je japanski majstor Minoru Moćizuki stigao u Francusku, a bio je pozvan od strane majstora Kavaišija (Kawaishija) utemeljitelja džudoa u Francuskoj. Kada sam video kako radi majstor Moćizuki odmah sam se priključio i počeo kod njega da treniram.

Francuska kultura: Izgledalo je kao da je to prava stvar za vas?

Andre Noke: Shvatio sam da je ta veština zaista izuzetna. Pokreti su kružni i veoma lepi a padovi nisu bili udarci o tlo. Smatram da je džudo vodeći sport, ali aikido je nešto što je drugačije, ali zajedno se dobro uklapaju. Profesor Džigoro Kano osnivač džudoa bio je učenik, ne, prijatelj Uešibe. Rekao je kada je video kako Uešiba radi: „To je moj idealan Budo.“ U velikoj meri se divio Uešibi.

Francuska kultura: Šta je Budo?

Andre Noke: Šta znači Budo je pitanje koje sam postavio jednom monahu u Kamakuri. DO znači put, ali BU znači zaustaviti mač, odnosno stvoriti mir. Čitao sam knjige na engleskom koje govore o agresivnom duhu Japanaca. To uopšte nije tačno, agresije nema, mi težimo miru u borilačkim veštinama, trudimo se da ne uđemo u sukob.

Francuska kultura: U to vreme između 1955-1959. bili ste u Japanu?

Andre Noke: Otišao sam u Japan po savetu jednog drugog majstora koji je došao u Evropu, Tadaši Abea, koji mi je rekao: “Ti Andre Noke toliko voliš aikido da bi trebao videti učitelja Uešibu, osnivača aikidoa.“ Rekao sam: “Sačekajte, imam klub u Bordou sa 300 učenika, ne mogu tek tako napustiti Bordo.“ Razmišljao sam o tome mesecima pitajući se šta da radim.

Francuska kultura: U to vreme ste i dalje predavali fizičko vaspitanje?

Andre Noke: Ne, džudo, obučavao sam učitelje na jugozapadu od Poitijera do Bijaritza, sve sam učinio za džudo.

Francuska kultura: Kada ste se preselili u Japan, tamo ste proveli tri godine?

Andre Noke: Otišao sam u Japan na tri godine po nagovoru gospodina Duhamela iz Francuske akademije koji je bio prijatelj moje porodice. Rekao mi je: “Apsolutno se nemojte voziti avionom, jer se Azija mora upoznati u malim koracima.“

Francuska kultura: Uzeli ste pomorski brod.

Andre Noke: Da pomorski brod koji se zvao „Laos“, bio sam u četvrtoj klasi.

Francuska kultura: Da li ste bili sami?

Andre Noke: Da, bio sam sam, u četvrtoj klasi. Neke čuvare sam naučio poneku tehniku džiu-džice, a zauzvrat kada je bilo mnogo vruće, dali bi mi kabinu prve klase što je bilo jako ljubazno od njih. Bilo je potrebno mesec dana da stignem do tamo.

Francuska kultura: Kakav je bio dolazak u Japan, niste govorili japanski?

Andre Noke: Ja ne govorim japanski, ali znate da je engleski jezik, jezik poslovnih ljudi i većina Japanaca govori engleski. U školi sam ga učio, na engleskom sam dobro komunicirao sa Japancima i nije bilo problema.

Francuska kultura: Učitelj Uešiba nije govorio engleski, kako ste komunicirali s njim?

Andre Noke: Nije bilo engleskog uopšte, govorio je samo japanski, ali znate sa takvim majstorom, nema potrebe za pričom, učenje je od uma ka umu.

Francuska kultura: To je ono što nazivate Išin-Denšin?

Andre Noke: Išin-Denšin, to je to. Nije bilo potrebe da razgovarate sa Uešibom. On je zapravo jednom rekao: „Nije lako razumeti aikido u glavi Andre Nokea.“

Francuska kultura: Kako ste vi razumeli to što je rekao?

Andre Noke: To mi je rekao preko svog prevodioca. Ja sam ga pitao kako ću naučiti aikido? On mu je odgovorio: “Ja ću ga naučiti kad spava, jer kad spava ne može da govori, tako da ću lakše proniknuti u njegov um.“

Francuska kultura: Kada ste došli u dođo majstora Uešibe u Tokio, da li ste bili jedini stranac?

Andre Noke: Ja sam bio prvi u svetu koji je bio direktno pozvan od strane gospodina Uešibe u njegovu porodicu.

Francuska kultura: Živeli ste sa njegovom porodicom?

Andre Noke: Kod učitelja sam jeo zajedno sa njim, i spavao sam na podu. Hrana je bila prilično skromna, dosta pirinča i malo ribe. S vremena na vreme imao sam problema zbog ribe, dobio bih veliki osip, ali bi me učitelj udario i sve bi sutradan nestalo. Stvarno je smešno zar ne?

Francuska kultura: Kako se Učitelj ponašao privatno. Da li se ponašao drugačije privatno ili je on neko ko je uvek isti bez obzira na okolnosti?

Andre Noke: Privatno, Uešiba je verovao da su svi ljudi, svi njegovi učenici, bili njegovi sinovi.

Francuska kultura: Da li je bilo i drugih učenika koji su ostajali sa njim?

Andre Noke: Bilo je mnogo Amerikanaca koji su dolazili, ali nisu spavali u dođou, svakodnevno su dolazili. Ja sam spavao na podu, ustajao bih u 5 ujutru i počinjao sa čišćenjem dođoa sa majstorom Tamurom.

Francuska kultura: Koji sada takođe podučava u Francuskoj…

Andre Noke: Da. Noro Masamiči takođe, oni su mi bili omiljeni partneri. Mi bismo bili u dođou ujutru jedan sat pre svih, nakon toga bi došao učitelj i započinjao trening. Trenirali smo pet sati dnevno. Bio je to pakao za jednog zapadnjaka poput mene, bilo je stvarno teško.

Francuska kultura: Tempo je bio drugačiji?

Andre Noke: Tempo je drugačiji jer Japanci vežbaju aikido na način koji je drugačiji od Evropljana, pošto smo pod uticajem Dekarta, mi smo Kartezijanci.

Francuska kultura: Želimo da shvatimo pre nego što nešto uradimo…

Andre Noke: Da, dok Japanci ne. Japanci imaju globalni um. Vežbajući satima iste tehnike, oslobađa se um i vrši se prenos na telo, to je zen aspekt aikidoa. Japanci vežbaju i hiljadu puta ponavljaju isti pokret, um u potpunosti nestaje a telo preuzima stvar. U Evropi, demonstriramo jedan pokret koji učenici vežbaju, onda odjednom žele neki drugi pokret da vide, nakon toga naredni itd. Oni ne razumeju taj način.

Francuska kultura: Pomenuli ste zen u aikidou možete li rezimirati lično i duhovno putovanje majstora Uešibe, osnivača aikidoa?

Andre Noke: Učitelj Uešiba je čovek koji nije mogao hodati dobro do svoje sedme godine, bio je veoma slab. Zato je želeo da postane jak, jer je bio i prilično nizak. Ja nisam visok čovek a on je bio deset centimetara niži od mene, oko 155cm ne viši. Postepeno, postajao je sve jači i sve jači. Da bi ih naučio da se sklone (izbegnu) napad, govorio je učenicima da bacaju kamenje ili repu na njega a on bi pokušavao da izbegne sve to. Tako je rođen TAI SABAKI. Uešibin način je bio ne samo duhovni put, već i onaj fizički sa kojim su se prvo susreli mnogi majstori.

Francuska kultura: Na primer na Hokaidu?

Andre Noke: Da, na Hokaidou, pre toga je posetio mnoge dođoe. Išao je okolo i kada bi naišao na nekog majstora kako radi, odmah bi ga zamolio da se oprobaju u borbi ne bi li video da li može da ga pobedi. Uspevao bi da ih prebije i pobedi, rekavši da nema šta da nauči od ljudi koje je pobedio. Jednoga dana je na Hokaidu upoznao učitelja po imenu Takeda. Bio je iza gostionice, u maloj sobi, video je majstora i veoma se iznenadio kada je video njegova sklanjanja.

Francuska kultura: Kako je znao da je on majstor?

Ander Noke: Rečeno mu je da je majstor Takeda došao iz određene škole. On ga je video kako radi i odmah je pitao da li može sa njim da se bori. Tada se dogodilo nešto neobično, omaleni Uešiba je bio bačen šezdeset puta za nekoliko minuta. Tako je našao svog učitelja i počeo da vežba kod njega. Takeda ga je uzeo za učenika, ali ga je podučavao samo 5 minuta dnevno, nekad ni toliko. Ostatak dana služio je gospodara, morao je da ga kupa, da mu priprema obroke itd. To je Japan, ne morate da plaćate učitelju, ali morate mu služiti, ovo nije praksa u Evropi.

Francuska kultura: Danas iako ste sami majstor aikidoa, to nije isti stil učenja koji želite da prenesete.

Andre Noke: Mene su učili na tradicionalan japanski način koji pokušavam da nadmašim, da stvorim ono što se u religiji zove ekumenizam, da spojim japansko učenje sa kartezijanstvom, ali to nije lako.

Francuska kultura: Vratimo se sad Uešibi i njegovom životnom putu, mislim da je sreo nekoga iz Omoto sekte.

Andre Noke: Da, on je video mnoge stvari, otišao je u Mandžuriju, borio se u ratu, mogao je čak i poginuti, bilo je tu svega. Bio je suviše mali da bi bio primljen u vojnu službu, pa je pisao caru pisma svojom krvlju nakon čega mu je dozvoljen prijem u vojsku. Uešiba je bio izvanredan čovek. Zatim se upoznao sa Omote-kyo čovekom koji se zvao Omoto (primedba urednika: Deguči Onisaburo je u pitanju) koji mu je govorio o principu ljubavi među ljudskim bićima. To ga je veoma iznenadilo i oduševilo. Ima u aikidou i deo toga, ali aikido nije u potpunosti samo to.

Tokom jedne snežne oluje na Hokaidu, njegov učitelj je suženog uma umislio neke stvari. Naime rekao mu je: „Uešiba, idi u oluju, tu je neprijatelj koji čeka na mene.“ Uešiba je izašao ali nije video ništa. Takeda je rekao: “Znam da je tu.“ To se moguće desilo zbog toga što je Takeda ubijao ljude, bio je to još uvek vek viteštva srednjevekovnog tipa. Uešiba je rekao: “Ako Budo koji je stvorio moj učitelj zahteva da ubijam drugog onda to nije istinski Budo.“ Za njega pravi Budo je ljubav između ljudi, ne ubijati i ne kontrolisati ljude, to je sve. Aikido je nastao onog dana u tom osećanju u onoj snežnoj oluji na Hokaidu.

Posedujem veoma važan članak koji bih mogao objaviti jednog dana, nisam ga ja napisao nego drugi japanski majstor, nisam siguran da ga smem objaviti.

Francuska kultura: Da li je Uešba stvorio aikido 1920-ih, zar ne?

Andre Noke: On je stvarao aikido i prolazio je kroz različite faze, ne može se odjednom stvoriti nešto kao aikido, to nije moguće.

Francuska kultura: To je proces.

Andre Noke: Da, proces. U Francuskoj postoje majstori koji trenutno preferiraju aikido koji je praktikovao Uešiba kad je on bio veoma težak, tehnike su bile četvrtaste, iako je Učitelj radio veoma kružno na kraju svog života. Postojao je put kojim je Učitelj išao. U svemu što činimo postoji put.

Francuska kultura: Možda je akido rođen smrću Uešibe.

Andre Noke: Aikido je rođen, ne po njegovoj smrti, već kada je imao 75 godina.

Francuska kultura: Negde u isto vreme, 1959. aikido je počeo da se širi izvan Japana.

Andre Noke: Da, aikido se proširio jer su Japanci poslali mnoge učitelje u različite delove sveta. Stigao sam nazad u Francusku 1959, nakon što sam kratko podučavao u SAD u policiji. Stigao sam i bio sam sam. Nakon mene gospodin Tamura je došao 1964. godine. Još jedan japanski stručnjak je došao koji se zvao Masamichi Noro, veoma jak u aikidou takođe, ali je on razvio malo drugačiji pristup koji se zove Kinomichi. Kinomichi ima veoma lepa kretanja i pokrete, ali to nije zapravo učenje Uešibe. Možemo reći da je Uešibino učenje Tamura sensei s kojim sam radio i koji je bio moj partner u Tokiju. Namučio me je dok sam bio u Tokiju. Radili smo na tehnikama po čitav sat i kao rezultat toga su bili bolovi u ramenima koje sam tada imao.

Francuska kultura: Kako možemo precizno definisati aikido? Ako pogledamo japanski kanji Do je put, a AIKI potraga za harmonijom?

Andre Noke: Veliki učitelj je tokom svoje mladosti vežbao mnoge japanske i orijentalne borilačke veštine što mu je omogućilo da shvati da je većina njih imala za cilj uništenje neprijateljske agresije uništenjem samog neprijatelja. Ovo otkriće dovelo ga je do mišljenja da postoji nedostatak u tim borilačkim veštinama, a taj nedostatak tih borilačkih veština je njihova mentalna osnova, nasilje. Genijalna ideja Učitelja Uešibe leži u tome da uništi agresivnost protivnika tako da u njemu stvori osećaj da je nasilje beskorisno.

Frncuska kultura: Ova cela ideja o nepostojanju agresije jednih prema drugima je deo celokupne perspektive univerzuma kao takvog čije se poreklo objašnjava u aikidou kroz objašnjenje porekla materije i KI-ja. Ipak, u Vašoj knjizi “Morihej Uešiba – prisustvo i poruke” kažete da aikido nije religija.

Andre Noke: Ne, aikido nije religija. Jednoga dana pitao sam svog učitelja, Majstora Uešibu: “Uvek ste govorili da je aikido ljubav, nije li zbog toga usko povezan sa hrišćanstvom?” Rekao mi je: “Da postoji uska veza sa hrišćanstvom, ali ako idete u Evropu nikada nemojte reći da je aikido religija. Ako ispravno vežbate aikido, možete postati bolji hrišćanin, ili ako budista vežba aikido postaće bolji budista”. Aikido je način i put koji pomaže da se bolje razumeju religije ali on sam nije religija, to je rekao.

Francuska kultura: Kakav je uticaj zena na temelje i duh aikidoa?

Andre Noke: Vrlo je jednostavno to o zenu i aikidou: Uešiba je uvek govorio da je aikido zen na delu. To je očigledna istina zato što mi delujemo u momentu, trenutno, dok u sportu kao što je džudo postoji rad u vremenu i napor koji je učinjen u tom vremenu da se uradi nešto. Mi aikidoke delujemo u momentu i zbog toga se ne umorimo.

Francuska kultura: Osim toga rekli ste u svojoj knjizi da aikido može pomoći ratniku da rukuje svojim mačem, muzičar svojim gudalom, arhitekti u svom smeru, pesniku svojom olovkom, slikaru svojom četkicom.

Andre Noke: Jeste, ja sam to napisao, ali to nije došlo spontano, ja sam to nekoliko puta pisao i ponovo pisao, s vremenom je došlo.

Francuska kultura: Govorite o duhovnoj budnosti, da li je cilj aikidoa da dostigne i poboljša ovu budnost?

Andre Noke: Mislim da u aikidou u početku ne bi trebalo da praktikujemo filozofiju. Ne činite duhovnu potragu. Usresredite se na vežbanje i vežbajte pokrete bez razmišljanja o duhovnoj sferi. Uešiba je rekao: „Aikido je 95% znoja i 5% filozofija.” Rekavši to sve sam rekao. To znači da je potrebno mnogo vežbanja i kada ste dostigli 3 ili 4. DAN u aikidou, možete da počnete da se bavite duhovnim aspektima.

Često sam čitao dok sam bio u Uešibinom dođou, a majstor mi je rekao: „Ne, ne, ne gospodine Noke, nemojte čitati, morate više vežbati telom, ne vežbate dovoljno. Rekao sam mu da sam umoran, a on je rekao: „Nema smisla za jednog aikidoku da kaže da je umoran, jer umor ne postoji.” Trebalo mi je mnogo vremena da napišem knjigu ”Prisustvo i poruka”. Trebalo je puno vremena da se to uradi.

Francuska kultura: Bili ste u Japanu u periodu od 1955. Do 1959. A knjiga je iz 1988, tako da je ona rezultat vaše životne studije zar ne?

Andre Noke: Da to je moje životno delo a sledeću svoju knjigu nazvaću „Srce mača“, zato što mi je učitelj rekao kada sam odlazio iz Japana: “Prikazuj srce, pre nego svoj mač.” Veoma je važno prikazivati srce, a znamo da postoji medijacija između srca i uma. Razgovarao sam sa doktorima koji su mi rekli: ”Veoma je simbolično to što ste kazali”, ali sam im ja rekao da je to Klod Bernard, fiziolog iz 19. veka koji je mnogo istraživao ukazujući na čvrste dokaze o povezanosti, srca, celog tela i mozga tj.uma.

Francuska kultura: Istok to razume mnogo bolje od Zapada.

Andre Noke: Čoveku koji je mentalno umrtvljen to se urezuje u telesnost, može biti zao, ali kada se uključi srce i radi zajedno sa umom, čovek postaje dobar. Zbog toga je aikido stvar srca.

Francuska kultura: Rekli ste da aikido trening nije samo psihološki, već je to celokupan trening celog čoveka.

Andre Noke: A koja je psihologija aikidoa? Za mene to je poraziti protivnika pre nego što on porazi nas, predviđanje njegovog kretanja.

Francuska kultura: Pored toga, protivnik u aikidou je kreativna kategorija, to i nije apsolutni protivnik.

Andre Noke: Nema protivnika, ako čovek napada smatra se da on ulazi u sferu onako kako je to predstavio Leonardo da Vinči. Kada se sfere sudaraju, to je džudo, zato što se držimo jedni za druge. To se ne dešava u aikidou zato što se ja i partner ne držimo i naše sfere su tangecijalne. Aikido je umetnost tangecijalnog delovanja. Postoji predivna slika za razumevanje aikidoa, gledajte paukovu mrežu. Pauk je u krugu i stoji u centru i čeka. Ja takođe u mom krugu čekam da neko uđe u moj krug i onda mogu da delam. Moram da sačekam da drugi napadne i da ga uvučem u svoj krug.

Francuska kultura: To je individualna praksa.

Andre Noke: Da, to je individualna praksa, tada okrećem protivnika po principu ne opozicije tako da Jin i Jang postaju komplementarni. To je ono što ljudi treba da razumeju.

Francuska kultura: Kažete da u Francuskoj i SAD naročito, postoje neke greške u pristupu aikidou koji se smatra kao samoodbrana, dok za Vas to nije.

Andre Noke: Aikido je odlična samoodbrana.

Francuska kultura: Ali nije samo to.

Andre Noke: Ne, nije samo to, ali jasno je ako vas na ulici neko napadne možemo se odbraniti jer postoje neki atemi, tj. potezi koji se mogu koristiti. Ako me neki čovek napadne nožem, nije lako ostati u ljubavi sa naoružanim čovekom. Aikido jeste ljubav, ali ako Vas napadne čovek sa nožem, taj čovek vas može ubiti. Morate ga razoružati, tada je u redu uputiti udarac u vitalna područja koja ne rezultiraju smrću. Volim trening sa oružjem. Ako čovek ima pištolj, nož ili mač, još uvek smatram oružje kao produžetak ruke. Nema usresređivanja uma na oružje. Morate posmatrati celog čoveka a ne gledati ono što drži u ruci.

Francuska kultura: Pokret….

Andre Noke: Da ceo pokret. Aikido je veoma lep: mladići i devojke mogu da vežbaju, jer padovi nisu brutalni. Sve više i više ljudi vežba iako se ne širi tako brzo kao džudo ili karate jer nema takmičenja. Takmičenje nije moguće u aikidou.

Francuska kultura: Kako je ovo učenje prihvaćeno u aikidou od strane učenika?

Andre Noke: Imam puno učenika u Francuskoj i zapadnoj Evropi, formirao sam evropsku uniju, bilo je oko 11 nacija i među mojim najboljim učenicima, ima Francuza naravno, ali oni najverniji i koje najviše volim su Nemci. Smešno je to što ja kao bivši ratni zarobljnik, borio sam se protiv Nemaca, sada učim njih aikido, to je lepo. Učiti ljude tamo gde je bio rat a sada ga više nema. Rekao sam pre neki dan svom nemačkom učeniku: ”Ako bi ponovo izbio rat među nama šta biste radili?” Rekao sam to Ralfu Brandu koji je predsednik, “Ja imam pištolj, ti imaš pištolj, srećemo se i izbija rat između dva naroda.” Rekao mi je: „Odložićemo oružje na zemlju i krenuti putem aikidoa.” Bio sam srećan, to je sjajno zar ne? Ljubav nema granice.

Francuska kultura: U vašoj knjizi govorite i o skrivenom značenju treninga, na šta mislite?

Andre Noke: Skriveno značenje, to nije lako objasniti, aikido se vežba, ne objašnjava se. Morate mnogo da vežbate da bi ste ga razumeli a reči ne deluju, prosto su beskorisne. Skriveno značenje leži u prevazilaženju naše agresivne prirode, puno stvari u nama koje su loše.

Francuska kultura: Da li vršite izbor učenika koji vežbaju u dođou?

Andre Noke: Ne postoji izbor. Učenici uče postepeno. U principu početnike uvek podučavaju napredniji učenici, crni pojas, prvi ili drugi danovi. Svi se pomalo brinemo o njima. Postoji put i svakih deset godina on se menja. Zato što je potrebno 10 godina da nešto shvatite. Jednom sam pitao učitlja Uešibu: ”Učitelju, mogu li da Vam postavim pitanje?” Pogledao me je i rekao: ”Ne mogu da odgovorim na tvoje pitanje zato što još uvek nisi spreman da razumeš.” Pitao sam ga kada ću biti spreman i on je rekao:” O tome ću ja odlučiti.” Nakon dve godine naučio me je stvari koje u početku nisam mogao da shvatim.

Francuska kultura: Mislim da je stavio naglasak na činjenicu da, da bi ste primili znanje i ono što vas podučava, morate isprazniti svoj um.

Andre Noke: Jednom prilikom je rekao: ”Vaša šolja je puna kafe, ispraznite kafu i kad šolja bude prazna mogu da sipam čaj.”

Francuska kultura: Mislim da je hteo da ponovi ideju jer je jednom drugom prilikom rekao: ”Ako je čaša uvek puna, voda je ustajala, a voda mora biti sveža, mora se redovno menjati, a ako su vaše uši pune zvuka sopstvenog glasa kako možete čuti božansku harmoniju?”

Andre Noke: Ovo je stvarno izuzetan citat za koji nisam ni znao.

Francuska kultura: Da li mislite da zapad može pristupiti ovakvom znanju bez kritičkog razmišljanja?

Andre Noke: Da, mislim da bi aikido postepeno mogao da nas ujedini u duhu o kome sam govorio, i nadam se da će se svet i svet aikidoa ujediniti. Došu, sin Uešibe (radi se o Kišomaru Uešibi p.u.) dolazi u Francusku 31. marta da učestvuje na seminaru u Parizu. Mislim da će održati govor o prijateljstvu jer je najvažnija stvar u aikidou da razvije prijateljstvo.

Izvor: http://www.aiki.rs/int_andre_noke_1.html