Intervju sa Hiroši Tadom: Život posvećen proučavanju životne energije Ki

ada Sensei je jedan od poslednjih živih direktnih učenika O’Senseija. Njegovi učenici u Japanu i Evropi danas su i sami uvaženi učitelji. Tada Sensei je jedni nosilac 9. Dan stepena, što ga čini najistaknutijim učiteljem u hijerarhiji Hombu Dođoa. Čak i u devetoj deceniji života njegovi prikazi Aikido veštine prepoznatljivi su po naglašenom dinamizmu i preciznosti tehnike. Sledi intervju koji je Gijom Erard (Guillaume Erard) uspeo da obezbedi kako bismo lično od majstora Tade saznali više o fizičkim i psihološkim postavkama koje podučava na svojim seminarima. Video verziju intervjua sa titlom na srpskom jeziku možete pogledati preko linka na sajtu Aikido sale Dunav. Ovaj poduhvat izneli su Predrag Kostić i Jelena Drvendžija iz Aikido sale Dunav.

GE: Kada ste se prvi put susreli sa Budom?

Tada Hiroši: Još sam bio dete. Svi ljudi pre Drugog svetskog rata, susretali su se u mladosti sa Budo-om. Ljudi su počinjali da vežbaju još u osnovnoj školi. Štaviše, u mojoj porodici se prenosio stil gađanja iz luka. Iza naše kuće se nalazila impresivna makivara (meta). Imao sam jedan crveno-crni luk koji je ranije pripadao mom ocu kad je bio dete. Sa njim sam naučio osnove.

GE: To je bilo u Vašem domu?

Tada Hiroši: Da, u našoj kući. Tako se to tada radilo. Stil se zvao Heki-Ryu Chikurin-ha Ban-pa. To je vrlo redak stil. Predavao se u Cušimi, samurajima višeg staleža koji su zarađivali više od 500 kokua pirinča godišnje. Iako smo na svom posedu imali strelište, nismo primali druge učenike. To je bio deo našeg porodičnog obrazovanja. Svi su to tako radili.

GE: Samo kod kuće?

Tada Hiroši: Da, kod kuće. Imali smo dođo kod kuće i tu bi vežbali. Isto je važilo i za jahačke veštine. Pravi samuraj bi imao konjušnicu i vežbao bi sam. Za to nisi morao da ideš u školu. Naravno da postoje i druge stvari zbog kojih se ide u školu.

GE: Škola je bila u Tokiju?

Tada Hiroši: Da, u Tokiju, u Đijugaoki. Rođen sam u bolnici Univerzita u Tokiju dok je još bila u Nišikatamačiu. Moj otac je u to vreme bio na Kraljevskom univerzitetu u Tokiju. Godine 1933. preselili smo se u Đijugaoku. Kuća je bila velika, a u to vreme Đijugaoka je još uvek bila selo. Počeo sam da vežbam mačem još u osnovnoj školi. Kada sam upisao fakultet, vežbao sam i karate sa Funakoši Gičin Senseijem.

Funakoši GičinFunakoši Gičin (1868-1957) osnivač modernog Karate-doa

GE: Šotokan-rju?

Tada Hiroši: Šotokan. Tako su ga ljudi zvali. Sensei ga nije tako zvao. Šoto je bio pseudonim Funakoši Gičin Senseija. To je isti kanđi (kinesko pismo) kao onaj koji se koristio za Šoto okrug u Šibuji. Šoto znači: “vetar među borovima – koji zvuči kao talasi”.

GE: Da li ste sreli Funakoši Senseija?

Tada Hiroši: Da, mnogo puta. Kada bi učitelj Funakoši polazio kući iz dođoa, ja sam ga dva ili tri puta ispraćao (što je u to vreme za učenike predstavljalo veliku čast).

GE: Koja je bila Vaša motivacija da pristupite Uešibinom dođou?

Tada Hiroši: Od detinjstva sam znao za njega. Često sam slušao o njemu tokom rata, kada sam bio u 3. ili 4. razredu. Mnogi istaknuti ljudi su učili ovaj izuzetni Budo. Jano Ićiro, bivši predsednik treće najveće osiguravajuće kuće u Japanu, Dai-Ići Seimei, bio je blizak prijatelj mog oca. On je kao dete vežbao Kendo u srednjoj školi u Hibuji, i posle je to nastavio i u toku studija na Tokijskom univerzitetu. Kasnije je postao predsednik Asocijacije privrednika, a imao je najviši stepen (Hanshi) pri veoma cenjenom Japanskom udruženju borilačkih veština ‘Dai Nippon Butoku Kai’. Gospodin Jano je rekao za O’Senseija da “U poređenju sa njim – ja sam mala beba.” To sam čuo još kao dete.

Kada sam 1941. godine otišao u Mandžuriju održavala se desetogodišnjica osnivanja tadašnje države Mandžukuo. Tamo su se okupile Budoke iz čitavog Japana. U jednoj velikoj dvorani održan je veliki prikaz borilačkih veština kome je prisustvovao poslednji kineski car. Čuo sam da je demonstracija koju je održao učitelj Uešiba bila neverovatna. Trebalo je da idem da gledam ali su se moja majka i sestra zapričale, pa smo je propustili. Ali jedan moj rođak ga je lično video.

Prikaz Aikidoa MandžurijaPredstavnici borilačkih veština okupljeni u Dvorani borilačkih veština u okupiranoj Mandžuriji

GE: Koliko ste imali godina?

Tada Hiroši: Imao sam 12 godina. Posle toga sve se iskomplikovalo kada je izbio rat. Nedugo nakon toga, ta ideja se ponovo pojavila dok sam bio član Karate kluba Vaseda univerziteta, za vreme prolećne pauze. Čuo sam priče se o čuvenom majstoru zvanom Uešiba koga je protežirao admiral Takešita i koji je mogao da razbaca strane oficire po podu dok si trepnuo. Harada Micusuke, koji danas živi u Londonu i Ošima Cutomu, koji sada živi u SAD, bili su prisutni dok smo raspravljali o tome. Gospodin Takeda koji je u to vreme bio kapiten našeg univerzitetskog karate kluba, rekao mi je: “Kada si već to spomenuo, moja rođaka je crtala ilustracije za knjigu učitelja Uešibe o Budou. “Sad ne mogu da joj se setim imena, ali tada sam je dobro poznavao. On mi je rekao da mi može dati adresu Uešibinog dođoa, ukoliko me interesuje. Tadašnja ulica Vakamacu broj 102. je veoma blizu Vaseda univerziteta, tako da je to bila tek kratka šetnja do dođoa.

Hombu Dođo 1957Hombu Dođo c. 1957.

GE: Na istom mestu gde je današnji Hombu Dođo?

Tada Hiroši: Da, današnja ulica Vakamacu-ćo 17-18 nekada je nosila broj 102.

GE: Da li Vam je za učlanjenja bio neophodan garant?

Tada Hiroši: Ne, posle rata se to promenilo. U stvari, bilo je premalo ljudi da bi se zbilja nazvalo ‘dođo’. Dakle, bilo je dovoljno da se prijavite i da budete primljeni.

GE: Da li je još uvek bilo izbeglica koji su živeli u dođou?

Tada Hiroši: Da, bilo ih je, još naredne 3 ili 4 godine. Dođo nije bio pravo sklonište, tu je živela samo jedna porodica. Od ukupno 80 tatamija 20 je bilo odvojeno za potrebe te porodice.

GE: Kakav je bio raspored treninga?

Tada Hiroši: Treniralo se od ponedeljka do subote. Ujutro od 6:30 do 7:30, a uveče od 18:30 do 19:30, i to je bilo to. Potom si čitav dan slobodno, mogao da vežbaš sam. Kišomaru Sensei je bio zaposlen i morao je da ide na posao. Bilo je samo 5 ili 6 učenika, pa su velike korporacije prestale da subvencionišu dođo. Vremena su se promenila.

Uešiba KišomaruUešiba Kišomaru ispred svoje firme, Osaka Šođi

GE: Možete li nam reći gde je O’Sensei boravio u to vreme?

Tada Hiroši: Uvek je bio u pokretu na liniji između Ivame (današnji Kasama), Tokija i drugih mesta. Kada je išao u oblast Kansai, vratio bi se u Tokio, a zatim bi produžio za Ivamu. Onda bi se ponovo vratio u Tokijo i ponovo išao u Kansai, pa Suitu u Osaki, Tanabe u Vakajami, dođo Hikicuši Mićioe u Šinguu. To je radio sve vreme.

GE: Da li se već zvao ‘Aikido’ kada ste Vi počeli da vežbate?

Tada Hiroši: Kada sam ja primljen u dođo, još uvek se nije tako zvao. Zvao se “Aiki-Budo”. Bolje reći, nije bilo zvaničnog naziva. Kada sam bio student na Vaseda univerzitetu, želeo sam da osnujem klub. Uešiba Sensei je počeo da organizuje seminare u svom dođou. Ja sam želeo da pozovem O’Senseija da nam drži seminare u klubu, ali da bismo oglasili seminar bilo nam je potrebno da imamo profesora koji bi nas podržao, pa smo se obratili profesoru Tomikiju. Naziv “Aiki-Budo” je bio problematičan u to vreme, pa sam odabrao “Aikido”. Ali čak i pre toga se zvao “Aikido”. U okviru Butokukaija, već je bio zaveden pod nazivom “Aikido”.

GE: Nije li Aikido bio naziv za niz različitih sistema koji ne koriste oružije?

Tada Hiroši: Ne, zapravo se Aikido vezivao samo za stil učitelja Uešibe. Jedan rođak mi je doneo program prezentacije održane u Mandžuriji 1942. godine. Izgubio sam ga, ali tamo je pisalo “Uešiba-Rju Aikiđucu”. Ovaj naziv se pojavljuje i u jednom romanu. Radi se o nekoj vrsti dečije fantastike.

GE: Gospodin Gijom je započeo da trenira Aikido u grupi Andre Nokea. Da li ste poznavali g. Nokea?

Tada Hiroši: Mislim da mi je bilo oko 25 godina kada nam se g. Noke pridružio. Gospodinu Nokeu je tada bilo oko 40 godina. Pre nego što je Andre Noke došao, Močizuki Minoru je 1951. godine posetio Francusku na poziv Nijoičia Sakurazave, koji je u Francuskoj poznatiji pod imenom “Džordž Ozava”. Džordž Ozava je bio začetnik makrobiotike u Evropi. Sve je započelo kada je Džordž Ozava pozvao Močizukija u Francusku. Sledeće godine u Francusku je otišao i  Tadaši Abe. Bilo je to 1952. godine. Pre toga je Andre Noke vežbao Džudo, a nakon Abeovog dolaska vežbao je sa njim par godina. Bio je zadivljen i želeo je da se još više usavrši, pa je došao u Japan gde je ostao 3-4 godine. Nakon što se g. Noke prvi odvažio da otputuje u Japan, došlo je još nekoliko Francuza.

Nafudakake‘Nafudakake’ (imena članova Hombu dođoa) c. 1956

U to je bila je uključena i Ambasada Francuske. Ambasada je sponzorisala i jednu prezentaciju Aikidoa u Uešibinom dođou. Gospodin Noke je i sam održao jedan prikaz tom prilikom. Postoje i neke fotografije sa tog događaja. Bio je i članak o njemu u japanskom listu Jomiuri.

Andre Noke članakNovinski članak o Andreu Nokeu

GE: Andre Noke je tvrdio da je Vaš Nikijo bio izuzetno bolan! [smeje se]

Tada Hiroši: Bio sam mlad! [smeje se] U mojim dvadesetim vežbao sam od jutra do večeri. Nisam tražio stalno zaposlenje već sam se isključivo posvetio učenju Aikidoa i japanskog Budoa. Takođe, sećam se da kada se Andre Noke vraćao u Francusku. U to vreme se iz Japana odlazilo brodom iz Jokohame. Putovao je američkim brodom, pa smo mu organizovali pravi ispraćaj.

Andre Noke ispraćajIspraćaj Andrea Nokea (snimljeno pred ukrcavanje na brod u luci Jokohama, 1957.)

Kada se g. Noke vratio kući, imao je oko 44 ili 45 godina. Ne znam šta je radio odmah nakon povratka. U oktobru 1964. godine otputovao sam u Italiju, a 1965. godine me je g. Noro pozvao u Francusku. Tada je g. Noke sa još jednom osobom došao da me pozdravi i prisustvuje javnoj prezentaciji Aikidoa.

GE: Da li se tada započelo sa javnim prezentacijama?

Tada Hiroši: Prva javna prezentacija Aikidoa održana je na krovu robne kuće Takašimaja. Tamo je održana jer nije postojalo nijedno drugo mesto gde bi mogli da organizujemo tako nešto. Naravno, tada Budokan još uvek nije postojao. Dakle, nije postojo ni jedan prostor u kome bi prezentacija mogla da se održi, i u to vreme još uvek nije mogao da se iznajmi skupi prostor u zdanju Hibija Kokaido. Nakon javne prezentacije u Takašimaji, usledili su prikazi u Micukoši i na krovu robne kuće Šibuja u Tokiju. U to vreme mogli ste da iznajmite samo nekakvu učionicu u nekoj školi za negu lepote ili u nekoj novinskoj kući. Samo takve prostore ste mogli da iznajmite.

ReklamaReklama za Aikido u izlogu robne kuće Takašimaja

GE: Kada je Aikikai prvi put organizovao prezentaciju?

Tada Hiroši: Taj podatak bi trebalo da se nalazi negde u zvaničnim dokumentima.

GE: Stiče se utisak da je Došu Kišomaru na jedvite jade nagovorio O’Senseija da odobri održavanje javnih prikaza svoje veštine.

Tada Hiroši: O’Sensei se opirao ideji da otvori Aikido za javnost. Izvorno to nije bilo nešto što bi se omogućilo javnosti. Isti stav su imalii u školi Daito-rju. Takeda Sokaku Sensei ni sam nije javno pokazivao svoju veštinu. Niko od starih Budoka to nije radio. Pokazivali su svoju veštinu samo posebno privilegovanim ljudima, ali ne i ostalima.

Nekada se to zvalo Otome-vaza. Otome-vaza su tehnike koje se nisu pokazivale nikome van svog feudalnog poseda. To je potpuno razumljivo jer niko ne želi da odaje svoje tajne i time nanosi sebi štetu. Još jedan razlog je bio verovanje da će se tehnike iskvariti ukoliko se budu podučavale svakakvim ljudima. Zato se znanje predavalo samo odabranim ljudima, veoma oprezno. Bilo je takvo vreme.

GE: Kada ste odlučili da Aikido postane Vaša profesija?

Tada Hiroši: Aikido nije profesija! To je komplikovana tema. Aikido nije profesija, zbog svoje obimnosti Aikido je u stvari istraživanje koje pratite na putu svog života. A to je potpuno drugačija stvar. U Budo tradiciji, kao i u gađanju iz luka koje se prenosilo generacijama u mojoj porodici, nisu se primali učenici. Zanimanje tih ljudi bilo je da služe gospodaru, kao samuraji. Nije cilj da se od Aikidoa zarađuje za život. Radi se samo o životnom istraživanju. Možda je to teško razumeti.

Hiroshi Tada

GE: U svetu Aikidoa vodi se debata koliko je važno vežbati alatom.

Tada Hiroši: Ako dobro uvežbate osnovne tehnike rukom – prirodno bi bilo da možete da koristite i alat. Ovo ne važi samo za Aikido, to se odnosi na sve tradicionalne oblike Budoa. Kaže se: “Điuđicu je majka svih borilačkih veština”. Znači, ako koristite telo i tehnike pažljivo i sa preciznošću – onda ako držite mač, vaša tehnika će dobiti oblik pokreta mačem, a ako držite koplje, ili Naginatu, ili Đo, bićete u stanju sve njih da ih koristite.

Ako kontrolišete ‘Kokju’ i momenat, trebalo bi da možete da koristite svako samurajsko oružje, kao što su lanac, srp i drugo. Ne bi trebalo da se uči kao posebno umeće. Naravno da ukoliko koristite mač, morate da se naviknete na njega i da znate njegove specifičnosti, činjenicu kako on seče, na primer. Kopljem ćete se koristiti u skladu sa njegovim karakteristikama. Isto je i sa Naginatom; potrebno je shvatiti specifičnosti. Meni čudno zvuči kad čujem: ’’mora da se vežba Đoom ili mačem zato što je to deo Aikidoa’’. Prava zamisao je da se osposobite da koristite sve. To je tako, i to ne važi samo za Aikido.

Postoji knjiga iz perioda Meiđi, napisao ju je direktor jedne osnovne škole i u njoj opisao specifične gimnastičke vežbe za decu zasnovane na borilačkim veštinama. Možete to da pročitate u knjizi Meiđi Budo-ši učitelja Ićiroa Vatanabea. To nisu samo ubičajne atletske vežbe, jer njihova forma integriše japanske borilačke veštine. Ako se ovaj Buđicu-taiso dobro savlada, osoba bi trebalo da može da koristi mač, koplje, Naginatu i drugo. Učitelj Vatanabe je smatrao da deca treba dobro da uvežbaju ove pokrete. U tome je suština.

Budo-shiBudo-ši od Ićiroa Vatanabea

Znači, ako u Aikidou dobro uvežbate tehniku, ako je to ispravan način korišćenja pokreta, onda će ta tehnika postati Aikiken, ili Aiki sa kopljem, ili Aiki sa Naginatom, ili Aiki sa Đoom. Ili ako nešto bacite, to će imati formu Aiki bacanja. To je Kokju. O tome se radi. U modernom Džudou ili Kendou ne možete pronaći ovakav način razmišljanja. Zato što su to takmičarski sistemi zasnovani na određenom setu pravila. U takvom okviru ne razmišljate ni o čemu drugom. U Džudou imate Džudo pravila i automatski upadate u način razmišljanja i bacanja koja prate ta pravila. O modernom Džudou, Kendou i Naginati razmišlja se kao o različitim veštinama. Ali to ne bi trebalo da bude tako. Istorijski, način razmišljanja je drugačiji. U Aikidou, ako znate da radite mačem ili kopljem možete da radite i  Naginatom, ovo se uzima kao dato.

Ali to traži puno vremena jer morate da se srodite sa alatom. Ljudi jednostavno ne vežbaju. Ako se nečim ne bavimo, to nam ostaje strano. Ali, na primer, ako možete da uradite munjeviti Šiho nage u četiri smera, moći ćete da izvedete i sek mačem u četiri smera, i isto ćete moći da uradite i Đoom. Ili ako imate koplje u rukama, to kretanje će se pretvoriti u probadanje u četiri smera. Sve zavisi koliko ste posvećeni vežbanju. O’Sensei je ovo vežbao sve vreme.

GE: Da li je u pitanju samostalno vežbanje?

Tada Hiroši: Da, samostalno vežbanje, tako je, a onda imamo i pitanje načina korišćenja alata. Postoji osnovna razlika u načinu razmišljanja: da li alat vidite kao deo vlastitog tela, ili je to nešto strano sa čime prvo trebate da se suočite?! Ako ne shvatate razliku između ta dva, nećete moći da razrešite taj problem.

GE: Da li je O’Sensei puno vežbao sam?

Tada Hiroši: Dok je O’Sensei vežbao u šumi u Ajabeu, okačio bi male mete u osam pravaca i od jutra do večeri vežbao probadanje kopljem dužim od 5 metara. Tako je savladao rukovanje kopljem.

O SenseiIlustracija iz knjige “Uvod u Aikido” (1972.) Uešibe Kišomarua,
koja predstavlja O’Senseija kako u Ajabi trenira kopljem.

Kada se O’Sensei po savetu admirala Takešite, preselio u Tokijo, Jamamoto Gonbei (koji je za vreme rusko-japanskog rata bio ministar pomorskog saobraćaja i kasnije postao premijer Japana), video je kako O’Sensei rukuje kopljem i rekao: “Ovo je prvi put da sam video živo koplje još od Meiđi revolucije”. O’Sensei je sam rekao: “Imam puno poverenje u svoju veštinu kopljem”. Govorilo se da je slaganje džakova od 60kg pirinča na različite gomile – za njega dečija igra. On je smatrao da je to vrlo lako… Dakle, ako Aikido tehnike vežbate sa dubokim razumevanjem principa, njihov tok pokreta možete preneti i na Đo ili mač. Ali ako ne vežbate na taj univerzalni način, nećete moći.

GE: Šta je važnije: samostalno vežbanje ili vežbanje sa partnerom?

Tada Hiroši: Naravno de je samostalno kretanje važnije. Ako ne možete samostalno da se krećete, nećete to moći ni sa partnerom. Kada vas partner napadne određenim napadom, vi ćete prilagoditi svoje pokrete napadu, ali ispod toga uvek leže principi bazične tehnike.

GE: Kako to?

Tada Hiroši: Prvo načelo vežbanja je da potpuno posvetimo svoj um i telo uvežbavanju baze. Kada ovim ovladamo, moći ćemo to da primenimo na sve situacije. Ako ne prihvatite ovaj osnovni princip vežbanja, nećete ništa razumeti. Ako ne možete slobodno da koristite svoj um i telo, kako ćete vežbati sa partnerom? Ono što se obično naziva realističnim vežbanjem, kada vas partner napadne ovako – vi uradite ovo, a kada vas napadne onako – vi uradite ono, to je samo jedna vrsta praktične primene osnovnih principa.

Kao kad hirurg operiše: ako nemate znanje o osnovnim principima, nećete moći da operišete. Prvo morate da savladate korišćenje sopstvenog uma i tela. Kada to postignete, tehnike će nastajati prirodno. To je tradicionalni način razmišljanja. U veštini mačem – mač je taj koji seče protivnika, ali u osnovi svega leži isti princip, a on se svodi na kontrolu vlastitog uma i tela. Imajte to na umu i kroz trening, izgradite bazu u sebi to je učenje tradicionalnog prenošenja Budoa.

GE: Zašto se u Hombu Dođou retko priča o Ki energiji?

Tada Hiroši: Neke stvari je potrebno istražiti samostalno. Uvek su nam govorili: “Kako ćete koristiti svoju životnu energiju – to morate sami da naučite.” Oduvek je bilo tako. Teško je ako se sa ovim niste upoznali od detinjstva. Na primer u veštini gađanja iz luka, zašto ne smemo biti fokusirani isključivo na uspešnost pogotka u metu? Zašto vežbati u neuzbudljivom i ravnodušnom maniru?

Da pojednostavim: radi se o načinu na koji koristimo naš um i naše telo. To nećete moći da postignete ako niste zainteresovani za uspostavljanje neopterećene unutrašnje atmosfere. To niko ne može da vas nauči. Jedna od najvažnijih stvari je tok Ki energije. U učenju O’Senseija pominju se ‘tok Ki energije, (Ki-No-Nagare)’ i ‘Tanren’. Ovi termini su prvi put opisani 1950. godine u časopisu Aikikai-ši. Danas o tome možete čitati u knjizi “Duh Aikidoa”.

Aikikai žurnalPrvo izdanje Aikikai žurnala (1950.)

Dakle, Aikido možete vežbati kroz ‘tok Kija’ i kroz ‘Tanren’. Tanren znači da dozvolite partneru da vas čvrsto drži. Ali iz toga se neće razviti tehnika. Jer ljudi odmah izgube unutrašnji mir kada ih neko čvrsto stegne. A cilj je da vas snažan hvat ne uznemiri. Kada vas drže snažno, treba da budete u stanju da se krećete slobodno bez obzira na protivnika. To se postiže onom drugom stranom, usavršavanjem ‘toka Ki energije’ [Ki-No-Nagare], koji je mnogo komplikovaniji. Tu se prvo uči prvilan redosled pokreta u tehnici. Dok se vežba na ovaj način, ćoškovi trougla postaju sve zaobljenijii i konačno počinju da liče na krug, kao u ‘Riaiju’ (harmonija principa). Onda se pojavljuje tehnika koja teče, pokret postaje tok.

Dodajte tome Kokju (van Japana poznat kao Pranajama), odnosno primanje energije u sebe putem disanja. ‘Ki No Renma’ [vežbanje upravljanja životnom energijom Ki] znači uvećati i usredsrediti vašu životnu energiju. Odvojeno od tehnika i Aikidoa, kada se neko razboli i hoće da se izleči vlastitom životnom energijom, to je takođe ‘Ki No Renma’. Na ovaj način objedinjujemo Aikido tehniku i tok vlastite životne energije. O’Sensei je govorio o ‘vežbanju upravljanja Kijem’ kako bi modernim rečima objasnio jednu vrlo staru tradiciju.

GE: Da li je O’Sensei eksplicitno pominjao Ki No Renmu?

Tada Hiroši: Da, taj termin se pojavljuje i u njegovim zapisima. Ali ako pokušate da proučavate isključivo reč ‘Ki’, nećete razumeti. Takođe, vaše tumačenje zavisiće od vašeg pogleda na svet i na Univerzum. Japanski način razmišljanja podpada istočnjačkom pogledu na svet. Da bi se on razumeo potrebno je istražiti veze, iz Indije i iz Kine, a onda Šintoizam i druge. Ali japanski način razmišljanja ima i svojih specifičnosti u odnosu na druge istočnjačke tradicije. A onda se on u različitim svojim oblicima proširio Evropom i Amerikom.

GE: Često govorite kako je teško bilo razumeti učenje O’Senseija, i koliko Vam je pomogao susret sa Nakamura Tempu Senseijem.

Tada Hiroši: Moje razumevanje se u stvari proširilo nakon što sam počeo da pratim Tempu Senseija zahvaljujući proučavanju prenosa znanja iz drevnih borilačkih veština i načina razmišljanja u japanskoj tradicionalnoj kulturi.

Hiroshi Tada practicing in TempukaiHiroši Tada vežba u Tempukaiju pod nadzorom Nakamure Tempua (1959.)

To nije isto što i reći da je O’Senseijeve reči bilo teško razumeti. Da bi ste razumeli O’Senseijeve reči, morate posedovati razumevanje japanske tradicionalne kulture i njenih postavki – tada stvari postaju razumljivije. Koreni O’Senseijveog učenja potiču iz Šingon tradicije ezoteričnog Budizma. Na ovo je dodat i sloj drevnog Šintoizma. Ako ovo ne shvatate, teško da ćete ijednu njegovu reč razumeti.

A za Šinto; u Tempukaiju sam imao jednog druga oko osam godina starijeg od mene, zvao se Sugijama Hikoići, koji je pohađao Kokugakuin, školu koja je podučavala Šintoizam. Njemu je bilo lako da shvati značenje O’Senseijevih reči. Znate, u Šinto religiji božanstva imaju svoje značenje. I ta značenja su međusobno povezana na različite načine. Ako od nekoga dobijete dodatna objašnjenja o tome – počećete da razumete. Grubu ideju shvatićete intuitivnim osećajem. Ako od detinjstva slušate različite priče o tome, sve ovo možete da shvatate direktno, preko osećaja. Ali detaljno analitičko razumevanje ovoga nije moguće. Ono što sam razumeo preko učenja Tempu Sensija je način na koji treba da koristimo taj direktni osećaj. Dobio sam uvid u to zašto kod O’Senseija vežbamo na ovaj način – a to je zato što postoje ovi unutrašnji principi i ove veze.

To sve je relevantno i danas. Na Zapadu su poznatiji pojmovi ‘mentalni trening’ i ‘mentalno programiranje’, koji dolaze iz učenja Radža joge i Hata joge. Japanska kultura sadrži mnoštvo uticaja iz Indije preko Kine. Jedan od važnih korena japanske kulture je Kobo-Daiši. Njegovo učenje predstavlja mešavinu Šintoizma i Budizma, poznatiju pod nazivom Šinbucu Konko. Radža joga to objašnjava jednostavnim rečima: “Staviti u žižu pažnje povezanost između ljudskih bića i univerzuma.” Iz ove postavke je proistekla specifična vrsta japanskog Budizma, pretočen u nacionalnu duhovnu doktrinu koju je prihvatila Carska porodica. Ovo učenje je vrlo rašireno u Japanu i nalazi se u svim borilačkim veštinama.

GE: Kako to možemo da realizujemo u svakodnevnom vežbanju?

Tada Hiroši: Trebaće nam puno vremena ako počnem da pričam o ovome. Najvažnije je osloboditi se fokusiranja na različite spoljne uticaje ili na suparnike. Postoji razlika između “koncentrisanosti” i “fokusiranosti”. U tome je najveći problem. Kako dostići stanje ne-fokusiranosti – to je pitanje koje se odnosi na sve domene svakodnevnog života.

Hiroshi Tada lecturingTada Šihan drži predavanje za vreme 12. kongresa IAF-a u Takasakiju 2016.

GE: Da li je to veština koja se razvija intenzivnim vežbanjem?

Tada Hiroši: Ne, ne radi se o tome da se što više trenira, već o tome da taj stav dosledno sprovodite u svemu čime se bavite u svakodnevnom životu. Ovo je posebno težak problem. Odnosi se na sve domene života. Razumećete ako mislite o tome kao o pitanju “kako pojačati i kanalisati svoju životnu energiju”. Odnosno, kako uvećati životnu energiju a onda je dobro koristiti.

Sva ljudska bića se suočavaju sa ovim problemom. Od trenutka kada se rodimo, pa do smrti. To je veliki problem. I nije ga lako rešiti – ali tu je centralno pitanje.

GE: Da li je to ono što je O’Sensei vežbao?

Tada Hiroši: O’Sensei je rođen u Ki-Tanabeu, u podnožju planine Koja. Njegova porodica je praktikovala vrstu ezoteričnog Budizma pod nazivom Šingon. Od detinjstva su mu ova učenja bila bliska. A onda je kada mu je bilo 35 godina sreo Onisaburoa Degučija. U svakom slučaju, pažljivo sam slušao O’Senseijeve reči i shvatio sam da je on temeljno istražio učenja unutar japanske tradicije i razumeo ih na sebi svojstven način.

GE: Malopre ste pomenuli knjigu Budo Renšu. Možete li nam reći više o njoj?

Tada Hiroši: U stvari, postoji nekoliko verzija ove knjige. Postoji i ilustrovana verzija. Verzija u mekom povezu koja je objavlejna posle rata malo se razlikuje od ostalih. Ta posleratna verzija… koje je to godine bilo? Negde pred kraj 1945. godine. Ta verzija se razlikuje od učenja O’Senseija koga sam ja upoznao. Verzija koja je imala ilustracije i kopirana je u mnogo primeraka – što je problematično, jer je kopirana bez saglasnosti O’Senseija.

Budo renshuDve verzije knjige Budo renšu, jedna je iz 1934. a druga iz 1954. Ove dve verzije sadrže vrlo sličan tekst i ilustracije.

GE: Kako je O’Sensei gledao na pisanje knjiga?

Tada Hiroši: Često su mu predlagali da napiše knjigu, ali on se konstantno usavršavao, tako da je za njega to bio problematičan predlog. Da nije stalno evoluirao, bilo bi mu moguće da napiše knjigu o svom viđenju tehnika Aikidoa, ali on nije hteo da prekine da se razvija. Kakav je smisao opisivanja onoga što radite u jednoj fazi – kada će to biti potrto promenama. O’Senseijev Aikido nije mogao biti opisan u knjizi.

GE: Često kažete: “Aikido je Budo koji živi u sadašnjem trenutku”.

Tada Hiroši: To je u stvari nešto što je Došu Košimaru često govorio. Kazao bi: “Uešiba Morihei, moj otac, je tragao za borilačkom veštinom koja bi živela u sadašnjem trenutku’’. Nisam sasvim siguran šta je tačno želeo time da kaže.  Ne znam kontekst u kome je to rečeno, i po običaju, on nije mnogo objašnjavao svoje reči. Danas možemo okvirno da razumemo šta je imao na umu kad je to rekao. Ali ne bih mogao da vam kažem da znam tačno koje su značenje Košimaru Sensei i Uešiba Sensei davali tim rečima.

Tada Hiroshi

GE: Koje značenje biste Vi lično dali tim rečima?

Tada Hiroši: Aikido je umetnost u čijem jezgru su principi saglasja uma i tela, a tehnika koja se rađa iz tog spoja leži u osnovi sveg Budoa, na samoj granici života i smrti. Aikido tehnika teče kroz naš život, kroz naš um i telo, kroz način na koji stvaramo nešto pozitivno u našem današnjem društvu. Kako izbeći destrukciju, kako se stvarati i kretati se u pozitivnom pravcu? To je smisao koji ja dajem tim rečima Došua Uešibe. Konačno, isto važi i kad se kaže: ‘’U korenu borilačkih veština je ljubav’’. Naravno, ne radi se o ljubavi u smislu koji mi tom pojmu dajemo u svakidašnjem govoru. Radi se o univerzalnoj ljubavi.

GE: Kako se Vaš Aikido menjao tokom vremena?

Tada Hiroši: Na početku, dok sam još bio student na Univerzitatu, mnogo sam trenirao. Ali sam u isto vreme upijao šta su mi O’Sensei i Tempu Sensei govorili, čak i kad nisam svesno sve razumeo. Dok si mlad vežbaš iz sve snage i svaku tehniku vidiš kao pokret koji predstavlja borilačku tehniku. Ali, opšte je iskustvo da se vremenom pojam ‘put’ spoji sa borilačkim aspektom, i da to onda označava tačku gde Aikido počinje da se odvaja od grube borbe.

Vidite, od početka perioda Meiđi ratovi su uticali na to da ljudi teško mogu da razmšljaju o borilačkim veštinama van okvira ‘borbe’. To komplikuje stvari. Skoro da možete da pratite sve veći jaz između razvoja ljudskog društva prema militarizmu na jednoj strani i učenja O’Senseija na drugoj. Tu leži veliki problem. I to je naročito izraženo od početka Šova perioda na ovamo.

GE: U Budo tradiciji postoji izreka: ‘’Tajne tehnike su otrov’’. Kako objašnjavate tu izreku?

Tada Hiroši: Na primer, kada je moj deda počinjao da vežba gađanje iz luka, njega je podučavao moj pradeda koji je rođen u doba samuraja, i sam bio vrlo vešt u konjičkim veštinama i gađanju iz luka. On mu je dao dva ključna saveta. Prvi je bio: ‘’Nikada nemoj da kritikuješ tuđu tehniku’’.  Drugi je glasio: ‘’Nemoj čitati knjige o gađanju iz luka’’. To mu je rekao. Zašto? Zato što će iz različitih učenja nastati konfuzija. Jedan učitelj kaže jedno, drugi učitelj kaže nešto sasvim drugačije. Ponekad pomislimo da možemo uzeti najbolje iz različitih metoda, ali to je najdirektniji put ka najslabijem razvoju, jer to je onda samo zakrpa na zakrpu.

Hiroshi Tada

Ako hoćemo da naučimo nešto pravilno, prvo moramo pratiti svog učitelja i dobro se upoznati sa njegovim učenjem. Tek posle toga može se desiti da ćemo naći nešto vrlo pametno u nekoj knjizi. ‘’Otrovati se tajnim tehnikama’’ je nešto što se često događa u Aikidou jer ljudi umesto da gledaju u sopstvene noge, pretenciozno i isprazno pokušavaju da imitiraju nečije sofisticirane pokerete. Eto, na to se misli kada se kaže da je neko ‘zatrovan tajnim tehnikama’. I to je vrlo česta pojava u Aikidou.

GE: Kako se shvatanje Aikidoa menjalo tokom vremena?

Tada Hiroši: Teško je odgovoriti na to pitanje jer Aikido znači različite stvari za različite ljude. To je kao pitanje shvatanja veštine i umetnosti. U japanskom jeziku za Budo se smatra da je ‘umetnost’. Ali kada je u japanski jezik nakon Meiđi restoracije ušla reč ‘umetnost’, počeli smo da korisitmo reč ‘Geijutsu’ jer prosto nije bilo druge reči, pa je Budo počeo da se ubraja u ‘Geijutsu’. Zato se knjiga Čozan Sisaija zove ‘Umetnost mača’ (u originalu ‘’Tengu Geijutsuron’’). Značenje japanske reči ‘’Geijutsu’’ je ‘’borilačka veština’’. U nekim zemljama Budo se stavlja u kontekst šireg obrazovnog sistema koji je pod okriljem ministarstva obrazovanja, a negde je u domenu sporta – i onda to ostavlja posledice na način na koji ga ljudi tamo posmatraju. Problem je u tome što to ostavlja posledice. Pitate zašto? Zato što različita shvatanja utiču na to da ljudi rade različite stvari pod istim imenom. Posledica toga je da oni koji imaju razumevanje o pravoj stvari postaju sve ređi.

Tengu GeijutsuronRukopis knjige Tengu Geijutsuron

Pored toga, možda najvažnija stvar je u tome što mi ne živimo više u periodu gde su borilačke veštine potrebne u smislu borbene tehnike. Policiji je i dalje potrebna efikasna tehnika kako bi savladali kriminalce, vojnicima je potrebno da poznaju primenu borilačkih veština u borbi, to je i dalje tačno. Ali za civilno društvo nema više smisla učiti decu borilačkim veštinama u školi. Iz toga je proizašao pogrešan zaključak da su borilačke veštine prevaziđena stvar. Ali to je pogrešan zaključak jer je čoveku jako važno da u svom životu kultiviše neku vrstu umetnosti. To može biti ples, ili muzika, ili slikanje, ali svako bi trebalo da ima nešto preko čega bi izrazio svoj um i telo. Tu nema dileme. Dakle, Aikido je umetnost – ako se odvoji od samoodbrane, ili policijske obuke ili bojnih tehnika ili tuče, već u smislu tradicionalnog japanskog shvatanja umetnosti. Takav Aikido usavršava percepciju, senzitivnost, intuiciju, razbistrava pogled na svet. I ono što je najvažnije od svega: takav Aikido vas uči razlici između koncentracije i fiksacije.

GE: Kako se prevazilazi taj problem?

Tada Hiroši: Kako se prevazilazi? Tako što učite tehnike i naporno vežbate i onda podsvesno postanete sposobni da osetite razliku između koncentracije i fiksacije. Na primer, meni je sada 86 godina i većina mojih vršnjaka i prijatelja je ili bolesno ili nepokretno, a neki od njih su za života sahranili svoju decu. Tada postaje naročito važno biti u stanju znati kako da ne dozvolite svom umu da upadne u zamku fiksacije. Da li razumete razliku između ‘koncentracije’ i ‘fiksacije’?

GE: Rekao bih da se “fiksacija” odnosi na to da um postane sputan, a ”koncentracija” se odnosi na to da um slobodno odražava stvari kao ogledalo?

Tada Hiroši: Sun Cu je pre 3000 godina rekao: ‘’Istinsko ljudsko biće koristi svoj um kao ogledalo’’. To je bez sumnje najvažniji problem sa kojim se ljudska vrsta susreće u svojoj istoriji.

Tada Hiroshi

GE: Kako se može promeniti stanje svesti iz fiksacije u koncentraciju?

Tada Hiroši: Fiksacija nastaje kada um postane uhvaćen u zamku percepcije, jer se um tada zakoči. Sa druge strane koncentracija znači da um prosto odražava stanje stvari kakve jesu, i ostaje neuslovljen njima. Kada se, na primer, razbolimo, želimo da ozdravimo ali sve vreme mislimo na našu patnju – to postaje još veći problem. To je, zapravo, srž svih problema. Kadgod se nešto veliko desi u svetu – obično je u središtu toga fiksacija na nešto. Od najvećih ratova ili protesta do najličnijih malih problema, uvek je tako. Ali kad potražite uzrok tome, naći ćete ga u fiksaciji uma. Kada tako sagledate ovo pitanje, videćete da je to veoma važna stvar. I to je veoma veliki problem, a niko to ne može da vas nauči. Čak i ako shvatate razumom razliku između ta dva, to ne znači da imate um koji je gladak i prozračan.

GE: To je problem koji svako mora da istraži sam?

Tada Hiroši: To je jedna od najvažnijih stvari u životu.

GE: Mnogo Vam hvala na ovom razgovoru.

Tada Hiroši: Nema na čemu. Mislim da ćete se namučiti da ovo prevedete! [smeje se]

Izvor: http://aikidodunav.rs/tada-sensei-intervju/